– Može li od toga da se živi? –
Ok, počinjemo…

– Ček, to je ono vrtenje na glavi i to? –
Par rečenica uzaludnih objašnjavanja, koje za epilog imaju jedino gubljenje nerava.

– Čime se ovako, inače baviš? –
Obavezno sledi, jer odgovor na prvo pitanje nije ubedljiv i zvuči nemoguće kada je potvrdan.

– Nećeš se od toga leba najesti. –
Replika. A onda ćutanje.

– I šta ćeš posle? –

Osim u slučaju gde već unapred uvežbano izgovorite smislen odgovor na prvo pitanje, jako su male šanse da izbegnete potpitanja i dobroćudne savete, za Vaše dobro. A, ne!

Uronućete sve dublje u more „ostavi se ćorava posla“ komentara, zakačeni lancem za betonsku kuglu osude i predrasuda. Tonemo u mulj njihove realnosti bez pravih argumenata za isplivati.
Zato ako na prvo pitanje odgovorite sa onim priželjkivanim i opšte prihvaćenim jadikovanjem „Uh, ma jok, nema od ovoga leba u Srbiji“ usput odgovarate na četvrtu konstataciju, automatski krivite državu za sve što vas je snašlo, provereno dobijate plus jer ona svakako nikome ne valja. Konverzaciju svodite na minimum sa nebitnom osobom koja vas je zadesila, a koja, sve i da se u uvo pretvori i srce otvori, neće moći da razume ono što joj pričate. Vi trošite energiju, živce i vreme.

Umetnost i talenat su kod nas od vajkada smatrani uzaludnom rabotom. Zaluđenici, zanesenjaci. Mršenje muda i leba bez motike!
Pomenuh umetnost i talenat u istoj rečenici jer podrazumevam da idu zajedno i da prva bez drugog ne može.
E sad, ne znam koliko se hip hop tu uklapa. Neki će se složiti da jeste umetnost, neki, pre svih „umetnici“, da nije. Doduše, nedavno pročitah vest u nekim od onih jeftinih pištolj listova, da je neko od vladajućih poglavara dao predlog o izmeni zakona u kulturi gde se kao kulturna delatnost uvodi cirkus, a balet bi se brisao, predviđen postojećim zakonom. Eto ti ga sad! A mi, takvi kakvi jesmo, subkultura, još ulična, verovatno bismo pre bili bliži cirkusu. Mada bilo kako bilo, o nama, tamo, svakako nema ni govora.

Izgleda da se nikada neću pomiriti sa činjenicom da mediokritet tako usko i sa toliko odbojnosti gleda na ono što predstavljam. Bez oklevanja se upuštam u praznu raspravu. U borbu sa vetrenjačama.

Na kraju, koliko god to ne želeo da priznam, mislim da smo sami krivi za to.
Nedavno sam učestvovao u razgovoru na tribini „Kako uz pomoć hip hop kulture podići kulturu“ i iskren da budem, nisam siguran koliko nam je svetla budućnost u realizaciji te ideje.

Kako objasniti prosečnom čoveku da rep ne govori samo o parama, promiskuitetnim i degutantnim temama? Kako objasniti da to nije to, kad televizor tvrdi drugačije! Kako, kad čak i naši pioniri scene tvrde da je recimo opravdano Đus uradio ono što mora, a da je Marčelo neopravdano upropastio rep svojim eksperimentisanjem u muzici.
Kako dokazati da su bboying, freestyle hip hop, popping, locking izuzetno kompleksni plesovi sa mnogo elemenata i emocija koje nose, te da besumnjivo treba da se smatraju umetnošću? Kako kad 90% nas ne zna da nabroji po imenu ni pet koraka od kojih su sačinjeni?! Kako kad češće organizujemo takmičenja i radionice u „buti šejku“ nego u brejku?

– Brate, mislim da sam taj tvoj loking, to što mi pokazuješ, gledao na koncertu Dare Bubamare? –

Kako naučiti ljude da element kao što su grafiti mora biti umetnost, kad nam je ceo grad u političkim i navijačkim tagovima? Skoro je nemoguće objasniti da DJ mora imati gramofone, mikser, skil, da mora na licu mesta improvizovati i praviti prelaze između pesama, kada je, svi znaju, David Guetta otkazao turneju jer je izgubio fleš, a izmedjuostalog eno Krmak i Šone ispred svog pseudonima imaju „DJ“.

Čak i kada bi svi shvatili da se od hip hop-a možda i može živeti, ali nikako i gadno obogatiti, jer ako želimo da ga drugi doživljavaju kao umetnost i kao subkulturu kakva jeste, a nas da cene, onda moramo i živeti po njegovim načelima.
Da li je uopšte moguće pokrenuti opasni misionarski poduhvat i vratiti izgubljeni element „knowledge“ pre svega u svest članova hip hop zajednice?
Da li ima neku svrhu to raditi kad živimo u zemlji sa mnogo više problema od tog kakva je recimo svest ljudi o hip hop subkulturi?

Ne znam.
Ne znam i daleko sam od nekoga ko to može da presudi i pokrene.
Ne znam, ali znam da sam makar nekoliko vas upravo naterao da na hip hop portalu pročitate priču Mome Kapora.

Pismo mladom umetniku

Ako se, na nesreću, rodite talentovani za umetnost, a to se svakome može dogoditi, jer, lepe devojke i talentovani ljudi rađaju se podjednako svuda po zemaljskom šaru, čekaju vas mnoge nevolje, mladi moj čitaoče!
Na vas će najpre biti ljuti brojni ljudi od nauke, koji se već vekovima trude i zlopate da naučno objasne šta je to, u stvari, talenat? Među tim receptima, najčešći su oni izraženi u procentima, jer nauka još nije shvatila da se čuda ne mogu brojčano izraziti. Tako ćete često čuti da je talenat, u stvari, “devedeset devet odsto rada i samo jedan odsto predodređenosti….” što je, možda, donekle tačno, ali ponovo ostaje potpuno neobjašnjiv onaj jedan kobni procenat, koji sumorni rad preobražava u duh, baš kao što jedan procenat kvasca učini da naraste devedeset i devet odsto ravnodušnog brašna, koje bi se inače, ubuđalo u vreći.
No, mladi moj čitaoče, vratimo se mržnji: zašto vas neće voleti?
Najpre, zbog toga što ste talenat stekli bez ikakvih ličnih zasluga. Niste ga ni nasledili, a i ako jeste, ne znate od koga! Roditelji su vam bili pristojni, prosečni ljudi, baba i deda, takođe… Možda je neki vaš daleki predak, za koga niste ni čuli, poslao kroz vreme i svoju krv tu kobnu, nerazumljivu klicu talenta što je vekovima tinjao u njemu, da bi tek u vašim žilama pronašao pravu reku u koju će položiti svoje mlade?
Neće vas voleti ni zbog toga što vam niko nije dodelio ukazom talenat, jer na ono što se dodeljuje može se i uticati; može se oduzeti, smanjiti, sprečiti, dozirati, prebaciti na nekog drugog, pozajmiti, ustupiti, prodati, konfiskovati, a talenat je, kao što je poznato, nemoguće krivotvoriti, umnožavati i deliti… Talentu se ne može ništa, sem što je lako moguće zagorčati život njegovom nosiocu, a za to će se svi i te kako pobrinuti – iskusićete to na sopstvenoj koži, ako na nesreću posedujete bilo kakav umetnički talenat!
I tako, posle svih studija, doktorata, katedri, simpozijuma i savetovanja, dogovora i sporazuma, pojavljuje se talenat tamo gde ga niko nije očekivao, u telu kakve sumnjive spodobe, koja nikako ne uspeva da se uklopi u pristojnu životnu šemu. Da ga nagrade? Ko je siguran da neće odgristi uvo predsedniku žirija? Možda uopšte neće doći na primanje, a i ako dođe, kako će biti odeven, koga će sve dovući sa sobom, koje sve sumnjive tipove sa kojima se druži – na kraju, šta će kazati dok se bude zahvaljivao za nagradu?
Zar nije mnogo lakše nagraditi nekoga bez talenta, ali pristojnog, a talentovanom je i njegov talenat ionako dovoljna nagrada! Jer, šta ako taj talenat posle zabrlja, šta ako se pokaže nedostojnim nagrade koja mu je dodeljena? Kako onda uzeti nagradu natrag, kako opozvati talenat?

Proglasiće vas manijakom, amoralnim, lenjivcem, alkoholičarem, skribomanom, srebroljupcem, špijunom; meriće vaš talenat opšte priznatim talentima iz prošlosti i neće naći sličnog, jer je svaki talenat nov, izuzetan i neponovljiv, uvek drugačiji od prethodnih, pa će vas proglasiti netalentovanim, zadržavši ipak privilegiju koja pripada samo talentima, da vam zavide i da vas mrze.
I ma koliko imali vlasti, moći i ugleda, čeznuće za makar samo malo talenta, kojeg je priroda tako izdašno podarila nekoj protuvi. Sanjaće noćima da je pronađen lek za netalentovane – talentin u kapljicama i da su otkupili ceo kontigent!

Zato, ako imate malo talenta, mladi moj čitaoče, nemojte to nikom otkrivati, čak ni rođenom bratu koji ga nema, a rodila vas ista majka! Krijte talenat kao zmija noge, a kad vam kažu da ste talentovani, pravdajte se da je to potpuno slučajno, da je po sredi neka zabuna i da ste netalentovani baš kao i većina ostalog sveta. A ako slučajno kažete da je ova moja mala rasprava o talentima o obožavaocima talentovano napisana, objaviću demanti na istom mestu i iste veličine, jer dobro znam šta me posle čeka!

Lex